Glavni cilj protokola je da se osigura da podaci prikupljeni tokom monitoringa od strane različitih institucija, zemalja, regiona i istraživačkih timova budu dovoljno standardizovani kako bi se omogućila uporedna analiza, zajednička analiza i dugoročna procena stanja i trendova populacije. Protokol je osmišljen da bude primenljiv u različitim ekološkim i administrativnim uslovima, uz zadržavanje zajedničkog minimalnog skupa metoda, definicija i standarda izveštavanja. Protokol se može primenjivati u okviru nacionalnih programa monitoringa, prekograničnih programa monitoringa, programa upravljanja zaštićenim područjima, istraživačkih projekata i inicijativa za očuvanje prirode.
Budući da se ekologija, mogućnost detekcije i društvena organizacija četiri ciljne vrste značajno razlikuju, ne sve metode su podjednako prikladne za sve vrste. Stoga, protokol razdvaja osnovne metode, koje se preporučuju za sve učesničke programe praćenja, i metode specifične za pojedine vrste, koje bi trebalo primenjivati u skladu sa biologijom svake vrste.
Osnovni princip je da praćenje treba da bude ponovljivo, jasno definisano u prostoru, vremenski usklađeno, etički prihvatljivo i zasnovano na jasno dokumentovanom uzorkovanju.
Standardizacija, mogućnost ponavljanja, korišćenje više izvora podataka, prostorna reprezentativnost, osiguranje kvaliteta
- Iste definicije za evidenciju vrsta, kategorije dokaza, jedinice uzorkovanja, periodi praćenja i minimalni skup podataka treba da se koriste u svim učesničkim timovima. Iako se oprema može razlikovati, metodološki principi i standardi izveštavanja treba da budu dovoljno slični kako bi se omogućila smislena uporedba i zajednička analiza
- Način praćenja treba da omogući ponavljanje istih metoda u narednim godinama. Sve promene u obimu istraživanja, lokacijama uzorkovanja, opremi ili metodama rada na terenu moraju biti dokumentovane, jer očigledni trendovi u populaciji mogu biti značajno pod uticajem takvih promena
- Nijedna pojedinačna metoda praćenja ne daje potpunu sliku o populaciji velikih mesojeda. Kad god je moguće, informacije bi trebalo prikupljati iz više izvora, uključujući foto-zamke, genetičke uzorke, tragove na terenu, direktna posmatranja, podatke o smrtnosti i izveštaje obučenih posmatrača.
- Uzorkovanje bi trebalo da obuhvati celu oblast koju zauzima određena vrsta, kad god je to moguće, umesto da bude ograničeno samo na zaštićena područja ili lokacije na kojima postoji velika verovatnoća da se vrsta pojavljuje. Ako potpuno pokrivanje nije moguće, oblast uzorkovanja i postupak odabira moraju biti jasno dokumentovani.
- Sva opažanja i uzorci moraju biti podvrgnuti definisanom postupku validacije, pri čemu se zapisi o neizvesnoj identifikaciji vrsta klasifikuju prema kriterijumima SCALP i ne smeju se tretirati kao potvrđeni slučajevi (kategorija 1) dok ne budu dostupni dovoljni dokazi
Dizajn praćenja
Područja koja se prate
Područja koja se prate treba da budu definisana u skladu sa ciljevima programa praćenja i poznatom ili očekivanom raspodelom ciljne vrste. Kad god je moguće, praćenje treba da obuhvati šire područje koje vrsta zauzima ili bi mogla da zauzima, umesto da se fokusira samo na zaštićena područja ili lokacije na kojima je poznato da se vrsta već nalazi. Ovo je važno za detekciju promena u raspodeli, uključujući širenje, smanjivanje ili ponovno naseljavanje.
Područja koja se prate treba da obuhvataju zaštićene i nezaštićene pejzaže i treba da uzimaju u obzir relevantne karakteristike staništa i načina korišćenja zemljišta. Administrativne ili upravljačke granice mogu se koristiti u praktične svrhe, ali ekološka važnost područja koje se prati treba da ostane primarni faktor. Za vrste čije se područje rasprostranjenja proteže preko državnih granica, praćenje treba da bude koordinisano između susednih zemalja, kad god je to moguće.
Jedinice uzorkovanja
Područja koja se prate treba podeliti na jasno definisane i prostorno koherentne jedinice za uzorkovanje. Pravilna mreža može pružiti praktičan zajednički okvir za praćenje vukova, smeđih medveda, evroazijskih risova i zlatnih šakala, dok se veličina jedinice za uzorkovanje može prilagoditi vrsti, cilju praćenja, karakteristikama pejzaža i dostupnim resursima.
Jedinice uzorkovanja treba da imaju jasno određene granice i jedinstvene identifikatore i, kad god je moguće, treba da budu dosledne između perioda praćenja. Različite jedinice uzorkovanja mogu se koristiti za različite ciljeve ili metode praćenja, ukoliko je to naučno opravdano, ali njihova definicija i odnos prema celokupnom okviru praćenja treba jasno da budu dokumentovani.
Jedinica uzorkovanja treba da se razlikuje od mesta ili tačke uzorkovanja. Jedinica uzorkovanja predstavlja područje u kojem se prikupljaju i analiziraju podaci za monitoring, dok su mesta uzorkovanja specifične lokacije na kojima se prikupljaju podaci, postavljaju foto-zamke, uzimaju genetski uzorci, snimaju zvučni zapisi ili prikupljaju drugi dokazi.
Plan uzorkovanja
Uzorkovanje treba da se vrši prema unapred definisanom i transparentnom planu koji obezbeđuje adekvatnu reprezentativnost područja koje se prati. Sistematski ili stratifikovani pristupi su obično poželjniji kada je cilj da se dobiju prostorno reprezentativne informacije. Plan uzorkovanja može uzeti u obzir stanište, nadmorsku visinu, način korišćenja zemljišta, uticaj čoveka i druge faktore koji mogu uticati na pojavljivanje ili detektabilnost vrsta.
Dizajn treba da bude prilagođen ekologiji ciljne vrste. Budući da se vuk, smeđi medved, evroazijski ris i zlatni šakal razlikuju po načinu korišćenja staništa, obrascima kretanja, gustini populacije i mogućnosti detekcije, isti opšti okvir može zahtevati implementaciju specifičnu za svaku vrstu.
Lokacije ne treba birati isključivo na osnovu očekivanja da će na njima biti velika verovatnoća pojave određenih vrsta kada je cilj procena rasprostranjenosti ili trendova populacije. Ciljana uzorkovanja mogu biti korisna za potvrđivanje prisustva, identifikaciju jedinki ili prikupljanje određenih vrsta dokaza, ali ih treba jasno razlikovati od reprezentativnih uzorkovanja.
Prostorni obuhvat
Praćenje bi trebalo da ima za cilj da obezbedi dovoljnu prostornu pokrivenost kako bi se predstavio opseg staništa i geografskih područja koja su relevantna za ciljnu vrstu. Uzorkovanje bi trebalo da obuhvati područja u kojima je poznato prisustvo vrste, kao i područja u kojima je prisustvo neizvesno ili u kojima su moguće promene u rasprostranjenosti.
Nivo prostornog obuhvata treba da bude odgovarajući cilju monitoringa i raspoloživim resursima. Ukoliko potpuni obuhvat nije moguć, potrebno je dokumentovati uzorkovani prostor i kriterijume koji su korišćeni za odabir jedinica uzorkovanja. Takođe, treba zabeležiti i oblasti koje se ne mogu uzorkovati zbog pristupačnosti, vlasništva nad zemljištem, terena, bezbednosti ili drugih ograničenja.
Prostorni obuhvat treba da se održava što je moguće doslednije između perioda praćenja. Promene u području uzorkovanja ili u rasporedu lokacija uzorkovanja treba da budu dokumentovane, jer razlike u prostornom obuhvatu mogu uticati na prividne promene u rasprostranjenosti vrsta ili pokazateljima populacije.
Vremenski dizajn
Praćenje treba organizovati u jasno definisane periode praćenja koji se mogu ponavljati tokom vremena. Vreme i trajanje praćenja treba da uzimaju u obzir biologiju ciljne vrste, sezonske promene, period reprodukcije, obrasce kretanja, uslove životne sredine i karakteristike metode praćenja.
Gde je to moguće, trebalo bi koristiti uporedive periode praćenja između različitih godina kako bi se podržala procena trendova. Sezonske razlike u mogućnosti detekcije treba uzeti u obzir, a tamo gde je relevantno, praćenje bi trebalo da uključuje ponovljeno uzimanje uzoraka ili unapred određene sezonske periode.
Nedostatak podataka tokom jedne serije istraživanja ili praćenja ne bi trebalo automatski da se tumači kao dokaz o odsustvu neke vrste. Ponovljeni uzorci mogu poboljšati sposobnost razlikovanja stvarnog odsustva od situacije kada vrsta jednostavno nije detektovana.
Uloženi napor u uzorkovanje
Napor uzorkovanja treba da bude dovoljan da bi se omogućila razumna mogućnost detekcije ciljne vrste i treba da bude dokumentovan na dosledan način. Odgovarajuća mera napora zavisiće od metode praćenja i može uključivati, na primer, broj dana korišćenja foto-zamki, trajanje istraživanja, broj lokacija za uzorkovanje, napor posmatrača, vreme akustičkog snimanja ili broj pokušaja genetskog uzorkovanja.
Minimalni ili preporučeni nivoi napora mogu se razlikovati između vukova, smeđih medveda, evropskih risova i zlatnih šakala zbog razlika u ekologiji, gustini populacije, ponašanju i mogućnosti detekcije. Međutim, principi za merenje i izveštavanje o uloženom naporu treba da budu standardizovani u svim programima praćenja.
Uspešni i neuspešni uzorci treba da budu zabeleženi. Neispravnosti opreme, nedostupne lokacije, prekinuta istraživanja i drugi faktori koji smanjuju efikasnost treba da budu dokumentovani. Sve značajnije promene u obimu uzorkovanja između perioda praćenja treba da budu prijavljene i uzete u obzir prilikom interpretacije rezultata praćenja.
Metode praćenja
Metode praćenja treba da se biraju u skladu sa ciljevima praćenja, ekologijom ciljne vrste, očekivanom mogućnošću detekcije, raspoloživim resursima i lokalnim uslovima. Kad god je moguće, komplementarne metode treba da se kombinuju kako bi se poboljšala pouzdanost i potpunost rezultata praćenja.
Uobičajene metode mogu uključivati postavljanje foto-zamki, uzimanje genetskih uzoraka, praćenje tragova i znakova u prirodi, direktna posmatranja, evidenciju uginuća, akustičko praćenje i izveštaje obučenih posmatrača. Prikladnost i relativna važnost pojedinačnih metoda mogu se razlikovati kod vukova, smeđih medveda, evropskih risova i zlatnih šakala.
Metode i način njihove primene treba jasno dokumentovati kako bi se omogućila interpretacija i upoređivanje rezultata između različitih područja praćenja i različitih vremenskih perioda. Ukoliko se u različitim regionima ili godinama koriste različite metode, te razlike treba zabeležiti i uzeti u obzir prilikom upoređivanja rezultata.
Klasifikacija i validacija dokaza
Evidencija praćenja treba da bude klasifikovana prema jasno definisanim i dosledno primenjenim kategorijama. Klasifikacija treba da razdvaja potvrđenu evidenciju od podataka za koje identifikacija vrste, lokacija, datum ili druge relevantne informacije ostaju neizvesne.
Gde je to primenljivo, treba koristiti uspostavljene sisteme klasifikacije, kao što su SCALP kriterijumi, kako bi se osigurala dosledna interpretacija podataka o velikim mesojedima. Procedure validacije treba dosledno primenjivati u svim učesničkim institucijama i programima monitoringa.
Podaci bi trebalo da budu provereni od strane odgovarajućeg, obučenog osoblja pre nego što budu uključeni u analize ili zvanične rezultate praćenja. Neprovereni ili neizvesni podaci bi trebalo jasno da budu označeni i ne bi trebalo da se tumače na isti način kao i potvrđeni dokazi. Status validacije svakog podatka bi trebalo da bude sačuvan kao deo podataka o praćenju.
Minimalni zahtevi za podatke i metapodatke
Svi programi za praćenje treba da prikupljaju zajednički, minimalni skup podataka za svaki zapis ili uzorak. Ovaj minimalni skup podataka treba da bude dovoljan da se utvrdi šta je zabeleženo, gde i kada je zabeleženo, kako je prikupljeno i koliko su pouzdani dokazi.
U zavisnosti od metode praćenja, minimalne informacije koje bi trebalo da budu uključene obično su sledeće:
- vrsta i tip dokaza;
- datum i, ako je relevantno, vreme posmatranja ili uzimanja uzoraka;
- geografska lokacija ili uzorkovana jedinica;
- metod praćenja;
- obim ili trajanje uzorkovanja, ako je primenljivo;
- izvor ili posmatrač;
- status potvrde identiteta ili validnosti;
- potrebne su relevantne dodatne informacije za tumačenje zapisa.
Dodatni metapodaci mogu se prikupljati u skladu sa metodom, vrstom ili ciljevima praćenja. Polja podataka treba jasno definisati kako bi različiti timovi dosledno beležili iste informacije. Izmene minimalnog skupa podataka treba dokumentovati kako bi se osigurala uporedivost tokom vremena.
Kvalitet podataka i dokumentacija
Podaci prikupljeni tokom praćenja treba da budu zabeleženi i upravljani na način koji osigurava njihovu tačnost, mogućnost praćenja i upotrebljivost tokom vremena. Postupci za unos podataka, proveru, ispravljanje i čuvanje treba jasno da budu definisani u okviru svakog programa praćenja.
Nedostajuće, nejasne ili nepotpune informacije treba identifikovati, umesto da se zamenjuju pretpostavkama. Ispravke postojećih podataka treba da budu proverljive, a originalne informacije treba da se sačuvaju kada je to prikladno.
Sve odstupanja od dogovorenog plana ili metodologije praćenja treba da budu dokumentovana. To uključuje promene u lokacijama uzorkovanja, obimu praćenja, opremi, procedurama na terenu ili metodama obrade podataka. Takva dokumentacija je važna za tumačenje razlika između perioda praćenja i za razlikovanje bioloških promena od promena uzrokovanih praksom praćenja.